RTS-ove bube

Uz trube daje se na znanje: Radio Televizija Srbije će rešiti socio-ekonomske probleme sto mladih ljudi! Pompezno kao i u slučaju dolaska Fijata, Britiš tobaka ili Jure, najavljuje se javni konkurs „Sto mladih stručnjaka za RTS-ov 21. vek“. Konačno da neko da validan i konkretan primer kako se nudi zaposlenje u ovoj državi.

   Od početka ekonomske krize, odnosno takozvanog drugog talasa, otkazi su svakodnevica i više nije iznenađenje da jedna firma, bila ona društvena ili privatna, ne može da izdrži troškove koji slabijim obimom poslovanja opterećuju njeno funkcionisanje. Usled nelikvidnosti kompletne privrede i ogromnih zaduživanja kako privatnog, tako i državnog sektora, vest da će posao u struci, pa još za najveću medijsku kuću na ovim prostorima dobiti sto ljudi bila je zrak sunca posle tmurnog dana.

   RTS je u promotivnim spotovima, u kojim su učestvovali njegovi prvaci, obznanio uslove za prijem: da ste talentovani, komunikativni, lepi,  pametni, ambiciozni... i sve ono što svako od nas za sebe misli da jeste. Uslovi su se svodili manje-više samo na voljni momenat kandidata da želi da radi, te stoga ne čudi ni broj onih koji su se odazvali – 17 000! Zaista fakt koji bi trebao da ispuni ako ne neku malu knjigu rekorda, a ono bar neku žutu stranicu ili rubriku u Politikinom zabavniku.

    „Najveći odziv u istoriji na neki javni poziv“: kako ne bi bio, kad je nezaposlenost u Srbiji nikad veća? Čak 10 000 kandidata je ispunilo zahteve, te otpočinje hronika o tome kako doći do posla. Zamislite da pričamo o nekoj drugoj, hipotetičkoj situaciji gde je odnos 170:1. Da li bi i u jednom drugom slučaju takav odnos bio za hvalu? Možda za „svaki sat sedenja dobijem 170 evra“. Mnogi bi vukli i džakove pune teških, besmislenih, samohvala po vlažnim i prašnjavim podrumima, a montiranje bilo kojeg pulta bi bila premija; no, ne bismo mi ovakvu propagandu ni kudili da zrnce istine nije pokvarilo lavinu dosledne samoobmanjive blještavosti.

   Prijave su obrađene, došlo je na red testiranje. Kandidati k’o kandidati: dajte nam testove, radićemo, pa šta bude, bude! Al’ glavni i odgovorni je saopštio nešto čega se verovatno svaki zaposleni pribojavao – došlo je vreme da se srežu viškovi: „U RTS-u imamo osam stotina (800) ljudi koji su višak, ali imamo i tri-četiri stotine koji ne mogu da prate korak sa vremenom“. Kad se ovo uzme u obzir perspektiva se znatno menja; do te mere da se postavlja pitanje: da li je onaj koji je smišljao naziv konkrursa isuviše fin da bi rekao istinu ili se u RTS-u još uvek koriste oni „gluvi telefoni“, kroz koje je propustljivost informacija ograničena (U drugom slučaju treba očekivati u budućem periodu tender za novu, savremeniju opremu).

    Matematika je od divne discipline stigla do statusa opscenarske igre u rukama pogrešnih ljudi. Nadamo se da će gro primljenih kandidata biti baš, po vokaciji, matematičari, koji će svojim kaljenim veštinama uspeti da izvuku iz brojkovne dubioze buduće kolege, jer ovakvim trendom zapošljavanja redakcije će biti pune onih koji znaju da rešavaju testove.

   Fanfare i ode spremite, jer bez muzike se ne da ni slaviti ni tugovati.

Želudačni pastir

Razmišljati o tome šta ćete za sledeći obrok pojesti je kako oblik nepatvorenog hedonizma, tako i određeno siromaštvo idejnih pokretača. Hit 20. veka je transformacija svakog posezanja za hranom u slavu čula. Obrada hrane je konstantno usavršavana veština kojoj teže oba pola.

        Za hranoznalca, vrsnog upućenika u slaganje ukusa mi koristimo francusku reč gurman (fr. gourmand) videći u njoj savršeno objašnjenje. Istina je da malo ljudi poznaje pravo značenje reči koje bi doslovno bilo - žderonja ili alavac.

        Poplava emisija koje nas uče kuvarstvu i osmišljavanju novih kombinacija namirnica je dovela do neumitne zasićenosti kod hranopripremača, ali i pored toga u neodređenim, kraćim, vremenskim intervalima se pojavljuju nove: debeljko nabreklih prstiju koji aljkavo dela i prosipa sve što dotakne; glumac koji se uz finalno predstavljanje recepture dohvati i tambure, a pokušavajući da osvoji naklonost svoje gošće; antitalentovani gost-kuvari koji potpomažu ostvarenje koncepcije; nemi, pozadinski, oruđe objašnjavajućeg glasa, kuvar i tako dalje.

        Taman kad smo mislili da smo beznadežno potonuli u tamnilo tog nepreglednog okeana, pojavio se zračak svetlosti: ugledasmo brke potkraćene kao najfiniji engleski travnjak!

        Bez mnogo ustezanja i bez mnogo pompe poče nam predstavljati čovek svoja znanja i saznanja sa svojih putešestvija - ništa novo; proputovali su ljudi i više od njega. Recepti sa drugih kontinenata, dodir sa stranim kulturama i narodima - ništa novo; videli smo i ekstremnije recepte i neobičnije pripreme. Ambijent rada - tipičan i po ko zna koliko puta viđen.

        E, sada od početka: sjajno urađena animira špica (postoji par nedoumica, na primer šta je kvalifikovalo Mao Ce-a da dospe u nju, ali to na stranu), voditelj/domaćin koji zna znanje i koji pored svoje lako prihvatljive pojave elegantno i vešto barata po improvizovanoj kuhinji, sekvence skraćene na nivo lak za održavanje pažnje, dobra tranzicija između sekvenci i, kao kec iz rukava, retorička uglađenost i neusiljenost izraza. Spontani, lako prihvatljivi nizovi objašnjenja kao osnov improvizacije čine ono unikatno prijemčivo i primamljivo emisije Gastro nomad.
    Kombinacija svih pomenutih elemenata je ono novo i drugačije čemu vredi posvetiti pažnju, ako ne iz kulinarskih pobuda, a ono iz čistog, smislenog, uživanja u dobroj televizijskoj emisiji.

        Nećemo ni da postavljamo iz koje je luke ovaj pomorski kuvar uplovio u erteesovsku, ali pošto je ovo emisija u nezavisnoj produkciji ("Advance production") postavlja se, ipak, pitanje: kako televizijska kuća sa najvećim budžetom u Srbiji ne može sama da napravi ovako nešto ili nešto nalik ovome? Zar je potrebno da svaki iole taletovani čovek sa idejom vrišti pred čeličnim vratima RTS-a da bi se programi osvežili.

        Brki svaka čast. RTS-u, da pusti brkove.

Summa summarum

Aaaah, leto za nama... Vrvrelo je od aktivnosti. Košnica informacija nije lenjo uživala u suncu i prepuštala solarnim aktivnostima da diktira njen bioritam.

Posle omanje petnaestolemike dobili smo novog starog direktora javnog servisa. Bez mrkonjićevskog entuzijazma moraćemo, podstaknuti srpskim mentalitetom, (sa par meseci zakašnjenja) čestitati ustoličenje Tijanića na mesto koje je i do sada pridržavao. Sa žalom što ceo događaj nije propraćen sa više pompe; i što formalni okvir tako svečarskog trena nije obeležen na nekom prepoznatljivom i za Servis definišućem mestu poput, recimo, Avalskog tornja.

Očekujemo dalji rast i progres Servisa, jer na kraju krajeva to očekuju i izvesne delegacije iz Nemecke koje su nam u kratkoj poseti ukazale na značaj sveze demokratije i rada državnog, a nezavisnog servisa (ma, koliko voleli Nemce, daleko više poštujemo akreditacije Bundestaga - ko više zna o demokratiji od Nemaca).

S reizborom kormilara mogu da budu sigurni u održavanje kursa plovidbe, ne samo sevenjačke jake ekonomije

...i još o letu

Gravitacija zemlje snažno favorizuje okrugli oblik. U vodi, na zemlji, u vazduhu, jurilo se za loptom. Oči naše okrugle su se vrtele prateći sportske sekcije. Reprezentacija je jedna, sportovi mnogi. Patriotizam ispoljen kroz grebanje glasnih žica i kidanje nervne strukture obezbeđuju ujedinjenu ciljnu grupu kojoj je daleko lakše podići.


Kao da i ekonomsko propagandni blok dobije kredit kod auditorijuma, pa počnu da smislene sadržaje zamenjuje jarkim bojama. Reklame sa devojkama u usponu i jarke, hipnotišuće, boje postaju norma za moderan prenos sportskog sadržaja. Po neki "generalni sponzor" koji je "omogućio prenos ovog programa" prigrli titulu značkonošca i zaslužnog za mogućnost uživanja u ujedinjavanju pod istom zastavom. (Istina je, doduše, da su retki primeri takvog jedinstva prisutni na ovim prostorima- pored već pomenutog, jedino još duh rata i poziv na odbranu nacioma nas slažu u zbijene redove.)


Sreću zbog pobeda i tugu zbog poraza zajedno delimo, iako neki dobijaju emotivnu ili "moralnu" satisfakciju, a drugi čekove sa nekim, grdnim, nulama. Sve se to nekako svede na isti imenitelj. Drugi sadržaji (bez kulture je daleko neobaveznije) bivaju pomereni za lestvicu niže, a pitanja od gorućeg značaja i ne izgledaju tako gorljiva.

...u susret jeseni

"Kao da je leto bilo samo san". Infantilno vreme svih oprosta je za nama. Stižu nam poskupljenja. Odavno nečuvene nestašice "osnovnih" namirnica (šta li će bezube babe i pogureni dedaci raditi bez mleka) vraćaju u centar interesovanja javnosti zakone o zaštiti potrošača i kontroli monopolističkih položaja. Istraživački timovi novinara i pravne službe će imati pune noge posla. Potrebno je pokriti ovaj silni region zvani Srbija, jer kad se dignu "kuka i motika" biće o čemu da se izveštava i piše. Sindikati i stranke igraju igru "kukavice" u okupljanju narodnih masa na bojkot vlasti, a to je san svakog žurnaliste, kolumniste i izveštača koji želi da svojom analizom prodre u srž socijalnih poteškoća.

Bregovizija

Kada socijalni uslovi postanu ekstremno teški, niži slojevi društva "traže" ventil za svoje nedaće. Kako je danas daljinski upravljač najposlušnija stvar koja pruža najjeftiniju zabavu (ukoliko ne računamo lastiš i školice), nije potrebno mnogo dumati glavom, pa da se napravi kalkulacija šta će usrećiti "prosečnog građanina".
Rimska poslovica "hleba i igara" je utemeljena u sklopu svakog društva. Nema tog programa, te strukture koja joj se ne povinuje. Nisu zabeleženi uspešni slučajevi zaobilaženja ove, tako, simplističke izreke.


Bezmalo je vremena prošlo odkada smo se svi okupili oko naših logorskih vatrica i sa već izvežbanim tekstom (retko ko i sa glasom) pevali Molitvu, ali ne višnjem, no žiriju sačinjenim od nacionalnih televizija evropskih zemalja.


Navijati i radovati se uspehu svog predstavnika ima imitativne osnove. Njegov ili njihov uspeh je naš uspeh. Slavimo ga kao da smo ga postigli sami. Nećemo zalaziti u razloge ove psihološke pojave, njena tumačenja, niti otkriće "ogledalo neurona".


Pobeda na Pesmi Evrovizije 2007. godine u Helsinkiju nam je pored radosti donela i čast organizovanja iste smotre 2008. godine u Beogradu. "Slivanje zvuka" ("Confluence of sound") je tema koja je na prelep način iznela estetsku zamisao, inače besprekorne organizacije.


Da bismo pokazali kako smo u stanju da pravimo oscilacije, pa da od iskrene i potkrepljene hvale za umešnost na svim poljima dođemo do pitanja "da li može još da se unizi i ispopuliše" događaj koji je i ovako namenjen narodnim masama, potrebno je imati u timu ljude spremne da probaju nešto novo i odvažno.


Pošto nismo uspeli u naredne dve godine (2008. i 2009.) da, opet, osvojimo takmičenje, padne nekom na pamet ideja kako bi u državi tendera i aukcijskih nabavki bilo valjano izvući maksimum po pristojnoj ceni i iz ovog takmičenja: promenićemo sistem takmičenja!


"Zašto da ulažemo u mlade talente i pravimo takmičenje zarad biranja najboljeg izvođača i pesme, kad mi već znamo ko pravi najbolju muziku i najbolje pesme".


Na sceni je...ili bolje je reći: iza scene je virtuozo Goran Bregović! Prihvatio je angažman, ne zna se za koliko poljubaca publike, ali bitno je da je on prihvatio, kud bismo bez nj'. U kreativnom procesu pomoći će mu, za tekstove po kojima će se pevati verovatno najplaćenija osoba svih vremena na ovim prostorima, Marina Tucaković.


Pljunula su u ruke i zapevala angažovana, ambiciozna i negadljiva na šund, probrana lica. Organizacija pod direktorskom palijom (što se kaže) RTS-a dobi i hazarderski "Tri, pa jedan" za Oslo slogan. Onome ko je imalo upućen u kartaroški žargon zna da ovakva formulacija pripada igri koja se zove poker, što ceo novi koncept odabira pesme daje, posve, kafanski šmek.


Izabran izvođač, otpevao šta je imao, plasirao se kako se plasirao. Nije zadovoljio, jer mnogo je tu gungule za neslavan (slava dolazi jedino sa prvim mestom, znate) rezultat.


Ono što ostaje nejasno zašto potencirati "umeće" ljudi kojima je Evrovizija nebitnost? Ne treba im odskočna daska, niti zamah u karijeri. Prisutni su (tu uz nas) već decenijama. Zašto uskraćivati šansu, iz pukog egzibicionizma, umetnicima, pevačima, koji bi svojom voljom mogli da doprinesu onoj lepršavosti koju muzika budi u čoveku. Princip "dok god te niko ništa ne pita, ništa i ne objašnjavaj" bi se mogao pretočiti u pesmu sa kojom bi unapred bio ućutkan znatiželjni deo publike.




I, na kraju, reč-dve o "pesmama": Infantilni, bebi govor, izdignut "majmunski lupam po dirkama" muzikom, bi u nekim sretnijim okolnostima dao nalog zdravom razumu da ispita mentalno stanje kreatora pesama (-ovo se zove kvadriranje problematike). Kako se radi o već proslavljenim autorima koji uživaju status "zvezda koje nikada neće prestati da sijaju", provera normalnosti je "opravdano" izostala. Hans Kristijan Andersen bi se postideo neinventivnošću svog dela o carevom odelu kada bi bio u prilici da vidi šta osmišljavanje udruženih umova može da proizvede. Ipak, ostaćemo na polju bajkovitog i sanjariti do iduće godine u neizvesnosti: "šta li će im sledeće pasti na pamet?".

Mučko

Dok ovo pišem žetva mladih (u rasponu od 7 do "senilan sam, pa šta" godina) umova, i dalje, traje. Čemu kviz, koji se kao ukroćeni tornado posmatra preko 16 godina na našim ekranima, duguje svoju dugotrajnost i dugoemitovnost? Verujem da, kada su 22 novembra 1993. počeli sa emitovanjem kviza u kojem je zadatak rešiti (uglavnom) logičke igre pre i/ili bolje od protivnika, nisu ni slutili ovakav kontinuitet emitovanja.



Ideja vodilja autora je bila: ponuditi rešenje/ zamenu za najpopularniji kviz na prostorima bivše SFRJ - "Kviskoteku". Zaseniti sjaj fabuloznog Olivera Mlakara koji je postao sinonim za "Kviskoteku" je bio zadatak koji će, nažalost, ostati neispunjen za sve vreme trajanja "Tv slagalice". Ono što je pokušano derivacijom "Kviskotekine" maskote i ponovnim osmišljavanjem šeme kviza je trebalo da popuni siromašnu televizijsku ponudu devedesetih. Tako "Tv slagalica" postaje nova razbibriga nove države.


Kviz se ni po čemu ne razlikuje od bilo kog drugog ovakvog tipa: igre u kojima takmičari treba da primene svoja znanja iz matematike, logike i korpusa znanja koje nazivamo "opštom kulturom". Dva protivnika koji nastupaju sa "pozicija" crvenog i plavog takmičara trebaju da kroz šest igara utvrde koji je "pametniji". Koncept koji nije ni po čemu inovativan i koji poput 99,99...98% kvizova ne uspeva da potpadne pod odrednicu koja bi ga u potpunosti opisivala.


Ne određuje ga inovativnost: već smo po milion puta videli da neko zna da sabira, množi i oduzima i napamet i pomoću digitrona; videli smo da ljudi u Srbija veoma mladi (oko sedme godine) mogu i da čitaju i da pišu. Ne određuje ga izuzetnost audio i vizualne obrade: maskota, feder sa cvikerima, uz monotonu (nikad menjanu, krešendo temu) skakuće nam po ganglijama duže od svih prijateljski i neprijateljski nastrojenih osoba za koje znamo. Ne određuje ga genijalnost zadataka: u igri "Asocijacije" niz može izgledati i ovako- osrednje, neke boje, tvrdo, od vazduha - banana; dok u igri "Ko zna- zna" možemo čuti i pitanja tipa: "Kako su istočni nemci u popodnevnim časovima 12. avgusta 1946. zamišljali kapitalizam dalekog zapada?", ali kviz i dalje drži solidan rejting.


Oskudice koje vladaju u društvu se preslikavaju na broj sponzora kviza i njihovu izdašnost. Tako smo za poklone takmičarima (i pobednicima i pobeđenim) mogli da vidimo sve od slika, preko aparata za merenje pritiska, rečnika, pa do džipova i kuća. Repertoar kojem bi ugledan buvljak pozavideo. No, ovakav način blagodarstva je obezbedio trajanje (to i rupičasta programska šema).


Da smo se, već, navikli na "likove" kojima je imperativ gledalac koji je dobio 15tak minuta plitkog mozgolomstva se sad već podrazumeva, praveći iskorak u odnosu na ostale i sa agresivnom tendencijom emitovanja - sedam dana nedeljno, uključujući i emitovanja na Božić, Uskrs, Prvi maj, doček nove godine...- Slagalica nam je donela nova, mlada, ženska lica.


Ovakav korak bio je magnet za mušku publiku, ali nije doprineo vitalnosti kviza, jer se sprega "zamora" i dosade vraćala na početnu tačku. Određena, neporeciva monotonija koju kao breme nosi pomenuti intenzitet rada i neprekidno, nalik papagaju ponavljanje oveštalih izraza je dovoljno da i papagaj poludi.


Da su Mara i Daca (trenutni voditeljski dvojac koji se menja na dnevnoj bazi) zadojene svojim radnim mestom najbolje pokazuju i njihovi egzibicionistički izleti u časopisima za muškarce, kao i nemugućnost da probiju verbalne barijere, koje nameće dinamika kviza, ičim drugim do povremenim gafovima i lapsusima.


Unovčila je cela postava, doduše, svoju prepoznatljivost. Još jedan od dokaza da popularnost prodaje sve su i bilbordi sa lingvistom koji drži mleko ili jogurt. Pet sekundi i jedna sintagma su bili dovoljni da se Milka Canić, supervizor (a ne nadgledač) kviza nađe na mnogim reklamama i kao gost na drugim televizijskim stanicama. Iako se, moram naglasiti, ne postavlja pitanje o strukovnoj vrsnosti Canićke, ostaje žal za svim onim pogrešno izgovorenim rečenicama i neadekvatno upotrebljenim rečima u drugim emisijama RTS-a. Kako bi samo moglo biti bolje iskorišćeno njeno lingvističko znanje, ali...


Preko četirihiljadetristotine emisija i još brojimo. Ne vidi se rep ovoj aždaji koja će postati generacijsko a verovatno i državno opšte mesto.