Blog nastaje kao odgovor na gušenje rečima. Inhibiranost je prevelika da bi se ugušila. U cilju lakšeg disanja i mirnijeg sna. Jedini odgovor, ma kako on bio tumačen nije, oponiranje, egzibicionizam, egocentrizam, već subjektivno (jer vas nećemo lagati da težimo ka objektivnom) analiziranje i sintetiziranje realnog stanja. Kroz etape programskih šema, programske blokove i sveukupne trendove pozicioniranja najuticajnije radijsko-televizijske kuće u Srbiji.
Želja nam je da izložimo gledište na stvari iz perspektive koja im daleko više odgovara, jer smatramo da je prestala era u kojoj komukacija ima primarnu ulogu koju bi trebala da ima. Smatramo da javni servis ne može jedini da drži poziciju uređivačkog tela. Autonomnost i neutralnost su floskule kojima se maše kada se poziva na uređivačko-režiserska prava RTS-a.
Smatramo da je "politika" RTS-a tvrdokorna i nazadna; i da shodno tome ne doprinosi unapređenju programa, a samim tim ni društva. Pogledi koji su ograničeni svojim (ne)delanjem ograničavaju i izvrsne pojedince na samom RTS-u. Ideja funkcionisanja po "open source" principu je ideal.
Transformacija kojom čelni u RTS-u misle da se on prolagodio potrebama i vremenu daleko je od završene, a bojazan da olako može da se sklizne sa puta, realna je.
Da li ćemo biti saslušani nebitno je, ono što je bitno je da ćemo biti prisutni
mi, neumorni prsti pred tastaturom koja čini RTS-OkO-Nos.
Kada sam iz kutije čuo taj hipnotički povik: "Desno! Desno! Desno!" umalo da skrenem u špajz umesto u Wc. Taj, valjda decembarski događaj me je primorao da svako ponovno iskrsavanje te, nalik pećinskom čoveku, zarasle figure propratim sa izvesnim stepenom posvećenosti. Tirade koje kao Timok prosipa, po posve subjektivnom mišljenju vašeg autora, jedan od najlošijih govornika današnje političke scene su u direktnoj vezi sa akcenatskim žarištem ovog diskursa.
Svaki put kad ova, gore nepomenuta; individua ima da saopšti javnosti neki novi detalj iz svog političkog ili privatnog života, ona za te svrhe ne koristi sistem društvenih mreža poput Fejsbuka, Tvitera ili nekog od blogova, već sasvim zgodno iskoristi priliku da to učini putem državne televizije. Ukoliko uzmemo u obzir to da ova individua nije predstavnik vlasti, nije predstavnik opozicije, već jedan od politički aktivnih, uhu ne prilazio, govornika, postavlja se pitanje zašto dobija toliki medijski prostor i može li da ga dobije još neko sa istim ili sličnim profilom?
Pošto ovo nije retoričko pitanje, sledi i odgovor: Može! Recept je sledeći: potrebno je da imate odrednicu pred svojim imenom. Ona se može ogledati u vidu akademske titule, društvenog statusa ili polja izražavanja. Sa ovim uslovom ćete sebi obezbediti segment u kom možete neprikosnoveno i nepobitno da polemišete o stvarima za koje ste pitani ili kojima jednastavno želite da pridodate svoj doprinos raspravi. Potrebno je da pripadate nekoj instituciji: da bi popunili eventualne praznine i otklonili sumnje u verodostojnost vašeg iskaza dodatna informacija reguliše vaše socijalne perspektive i aspiracije, na isti način kao što pruža i uvid o tome kako vam stiže hleb na sto. Ovo samo služi da bi se ljubopitljivi deo javnosti zadovoljio. Sada na red dolazi i treći uzrok, onaj koji počesto čini razliku između prozlanog ili povratničkog medijskog pojavljivanja: morate da budete slatki i umiljati kao ovca prema pastiru u hladnoj kišnoj noći u izolovanoj kolibi na povišem brdu. Ukoliko vas ruka Kanala pomiluje ne smete je ni po koju cenu ujedati. Znam da se ovakva saznanja, kao i osobine stiču u roditeljskom domu, isto kao što znam da ovce ne ujedaju.
Dokaz da je ova receptura valjana možete primetiti pri prvom gledanju informativne emisije na RTS-u. Ekonimista koji će vam dati temeljnu procenu izraženu u procentima koje je dobio zahvaljujući računskoj formuli koju je smislio u šminkernici pre početka intervjua; mladi aktivista koji jasno pred sobom vidi ciljeve i delotvornost svog neizvršenog rada nakon sprovedenih reformi koje on propagira, a koje su samo za njega osmislili drugi; organizacija koja je nevladina, neprofitna, dobrodušna, samonajboljemisleća i čije delo se može (ali nema potrebe) meriti zahvalnošću onih koji se sa našli na putu njihovog dobročinstva. Pobrojani će svojim komentarom, makar on bio i samo jedna rečenica, dopuniti i bitno potkrepiti vest. Oni (pobrojani) će svojim mišljenjem doprineti olakšanje i stvaranje cenzusa oko pitanja o kojima se raspravlja. Njihovo mišljenje će tako indirektno doprineti stvaranju uvreženog mišljenja.
Tako napravljen tok informacije je ništa drugo do kreiranja svesti javnog mnjenja, načina na koji bi informacija trebala da se percipira; jer kad jednom napravi korito reka teži da protiče istim. Kada se tako stvari postave, onda se šablonski tretiraju sve informacije, od napisanih do izgovorenih, a jednako počinju da se tretiraju i izveštaji o padavinama kao i rezolucije i zakoni.
Početkom neodemokratske ere u Srbiji vlast aktuelizuje potrebu da se reguliše medijska slika u državi. Da bi se uspostavila hijerarhijska lestvica i ojačao državni uticaj na polju od izuzetnog značaja za poluge vlasti, dva veća poteza će napraviti ključnu razliku: osnivanje RRA (Republička radiodifuzna agencija) i uvođenje televizijske pretplate.
Verifikacijom / dobijanjem nacionalnih (uličnih i birtijskih) dozvola za emitere medijska čistka na srpskom televizijsko-radijskom nebu će ojačati i iskristalizovati pozicije "bitnijih" medijskih kuća. RTS sa monetarnom injekcijom, uvođenjem plaćanja na svoje sadržaje, diže se iz petooktobarskog pepela i obogaćuje program novim i starim, ponovo upakovanim, sadžajima. Informativni program promoviše nov koncept, do sada neviđen na nacionalnoj televiziji - objektivnost.
Takav potez će malo pomeriti redove. Šampionu objektivnosti i ustoličenom kralju opozicionističkog izlaganja, medijskoj kući B92, ovakav nepravedno novostečeni položaj nikako neće odgovarati. Suverena vladavina u načinu izveštavanja postaje ugrožena na način koji analogno odgovara primanju drugog radnika na istu strukovnu poziciju u firmi sa ograničenim budžetom. Ovo će izazvati novi medijski konflikt.
Optužbe će otpočeti sa lakim prozivanjem na novinarsku neetičnost, novinar B92 će optuživati RTS da svojata "servis u službi građana", RTS će odgovarati prilozima u kojima se srpski suncokret klanja gledaocima koji opovrgavaju tvrdnje novinara sumnjivog umeća. Prozivaće se i pozivaće se na partijsku naklonjenost, a pravdati partijskom neutralnošću. Direktori i glavni urednici će biti uvedeni kao veliki topovi ili tenkovi tokom Prvog svetskog rata za proboj neprijateljskog fronta, a svaki gaf ili omaška će biti sa osmehom dočekana na nož protivnika (poput slučaja "ubijanja neistomišljeničkih muva" u kojem je glavnu rolu imao glavni nacionalne medijske).
Ovakav vrući rat je stvorio sliku medijske polarizacije i napravio birača i od gledaoca. Opredeljenje koji ćete kanal gladati u toku dana postaje pitanje od kvalitativnog značaja, jer, na kraju krajeva, želite da čujete vest i primite samo onu informaciju koja je objektivna i nezatrovana politikom. Informacija na čije krojenje nisu uticali ni vlast ni opozicija.Crno-beli svet je pred nama i to svima olakšava stvari.
Da je "tabla malo nakrivo" možemo se uveriti najjednostavnijom analizom. Prateći oba informativna programa, zarad fokusa recimo, "Vesti B92" u 18:30h i "Dnevnik 2" u 19:30h, primetićemo jednu čudnu anomaliju: gotovo svi sadržaji su isti! U devet od deset priloga čućemo identične stvari: o nesrećama u zemlji i inostranstvu, o ekonomskim fluktuacijama, o poslaničkom radu i veselim dosetkama iz skupštine, pa čak i o neutešnim građanima koji su sagradili kuću deset kilometara od najbliže civilizacije, pa sad ne mogu deca da im se školuju jer im je škola daleko.
Zar je moguće da obe kuće imaju identičan osećaj za vest? Da novinari ne traže vest, nego vest njih? Da li novcem ili nerazgranatom novinarskom mrežom treba pravdati ovakav način pokrivenosti informativnog prostora. Ovakve uređivačke politike su nešto što svakako treba da nas zabrine, jer se sve više čuje ideja kako su slobode u Srbiji krenule silaznom putanjom. Informacija koja teži da bude "plasirana", a ne preneta je roba niske obaveštavajuće vrednosti, a visokog manipulativnog svojstva. Kao kada nam podvale uređaj koji nije isti za američko ili zapadnoevropsko tržište onom za istočnoevropsko ili azijsko. Skupo platimo, a na kraju nam umesto zadovoljstva ostane osećaj da smo prevareni.
Тек је прошло неколико дана, а мени су се већ испразнили синуси од среће. Зашто мењати рецепт који добија? Ретуширана, ревизуализована и реаудиализована нова-стара шпица другог Дневника је пред нама. Како су само упалили пламове у својим гледаоцима ови маестрални РТС-ови дизајнери! Како се само подигла раја, па поче писати утиске на сајту наше националне куће.
Иако желим да верујем да је у питању патетична носталгија, а не пуки немар и лењост тима који се окупио око идеје да народ свира на истој емотивној жици као и они сами, постоји то ружно сећање на још ружнија времена у којима је Шпица стицала своју славу.
Није потребно превише подсећати на времена у којима је уз тачкасти глобус ишло и необјективно, искривљено, режимско новинарство. Црвена тачкица, која се уклапа у нову промо-идеју државе, позиционирала се у горњем десном углу над главом задовољног водитеља. Та тачка, круг, сасвим легитимно симболише крај још једног процеса у овој држави: "Постављени су добри темељи и сад можемо да отпочнемо наше мађијање. Хвала вам што нам верујете. Ви се само опустите, па да почнемо...".
